Vrste Konja - Forme Pona�anja

Engleski čistokrvni konj – Najbrži jahaći konj na svetu. Uzgajan je godinama tako da može da postigne što veću brzinu i izdržljivost, a odabir je vršen na osnovu rezultata postignutih na trkama. Visok oko 160cm, težak 350-400kg. Vrat mu je dugačak, leđa prava, sapi duge. Plemenitog izgleda, ali i visokih zahteva u nezi i ishrani. Nastao je ukrštanjem orijentalnih pastuva (arapskih, turskih, berberskih) sa domaćim engleskim i uvezenim istočnjačkim kobilama. Svi današnji punokrvni engleski pastuvi vode poreklo od tri čuvena konja: Bajerli Terka, zarobljenog pri opsadi Beča 1683, derli Arabiena, oždrebljenog u Siriji i Godolfina Barba iz Tunisa. Gaji se na svim kontinentima kao sportski konj, ali i za ukrštanje sa drugim rasama.

Arapski čistokrvni konj – Postojbina mu je Arabijsko poluostrvo odakle se proširio ratničkim pohodima Arapa i Turaka. Odlikuje se lepotom i pravilnom čvrstom građom tela. Visok oko 165cm, težak 300-350kg, male glave sa širokim čelom. Leđa su mu ravna, grudi široke, a kopito okruglo, malo i čvrsto. Pošto je manji od engleskog konja, korak mu je kraći te mu je za kraće staze potrebno duže vreme, ali velike razdaljine savlađuje lakše jer je izdržljiviji. Zbog svih tih osobina učestvovao je u stvaranju mnogih rasa, i onih za jahanje i onih za vuču. I danas kad se želi postići lepota oblika, lakoća pokreta, izdržljivost i skromnost, druge rase se ukrštaju sa arapskim čistokrvnim konjem. Kod nas se gaje samo u ergelama.

Lipicaner – Nadvojvoda Karlo V osnovao je 1580. u selu Lipici, u Sloveniji, ergelu za uzgoj plemenitih pasmina koja i danas postoji. Upravo tu je, za poslednjih sto godina, stvorena prva domaća slovenačka rasa – lipicaner. Dobijen je ukrštanjem španskih i napuljskih konja s arapskim, danskim i klatpurskim konjima. Lepog je izgleda, s dugim vratom, čvrstih udova, pretežno sive boje. Lipicaner je nešto veći i jači od arapskog konja, težak je do 450kg. Vrlo čvrst konj, skroman u ishrani, dobroćudan i poslušan. Lako se dresira, pa je kroz Bečku školu jahanja stekao svetski glas. Dobar i kao poljoprivredni konj. Gaji se još i u Slavoniji, Sremu i severnoj Bosni, Pomoravlju, kotlinama Makedonije, a širi se i na područje Bačke i Banata.

Domaći brdski konj – Od svih balkanskih konja najrašireniji je i najpoznatiji brdski konj. Poznat je po svojoj zdravoj građi, otpornosti, izdržljivosti, plodnosti i skromnosti u ishrani. Potiče od izvornih oblika tarpana i konja Prževalskog koji su se tokom vekova ukrštali. U većoj ili manjoj meri ukršten je i sa arapskim konjem. Zbijene je telesne građe, zdepast, čvrstih nogu i kopita. Pouzdan je za jahanje na opasnim brdskim terenima, a upotrebljava se i kao tovarni i za poljoprivredne radove. Najpogodniji je za planinske terene, krševe i goleti. Malog je rasta, visok oko 130cm, težak oko 300kg. Poslušan je i odan čoveku.

Poni – Pripada vrsti malih, patuljastih konja. Visok je svega 80-140cm. To je mali, zbijeni tovarni konj, okruglih, oborenih sapi, čvrstih, kratkih nogu, na putici obraslih dugom dlakom. Vodi poreklo od divljeg oblika equus gracilis Eward. Najrašireniji je na severozapadnim ostrvima Evrope i Islandu, kao i u Japanu, na Hokaidu. Najpoznatiji je šetlandski poni. U poslednje vreme uzgajaju ga neke zemlje u Evropi za dopunske radove u poljoprivredi, a najsličniji mu je naš brdski konj. U našim zemljama pravi poni je redak. Među decom ovaj konjić je veoma popularan zbog svoje izuzetno dobre i pitome naravi.

Nonijus – Ukrštanjem čistokrvnog engleskog pastuva s domaćim kobilama, nastale su u raznim zemljama razne rase takozvanog engleskog polukrvnog konja. To su obično veći konji, jače konstrukcije i skromniji u ishrani i nezi od engleskog čistokrvnog. Vrlo su dobri za poljoprivredu i armiju kao jahaći i tegleći, a u težem tipu kao teški tegleći. Kod nas se uzgajaju uglavnom rase koje su stvorene u Mađarskoj u XIX veku. Najpoznatiji je nonijus. Ime je dobio po anglonormanskom pastuvu Nonijusu. Skladne je spoljašnjosti, nešto duži nego viši, širok i dubok, izdašnog hoda i mirnog temperamenta. Rasprostranjen po ravničarskim terenima Vojvodine i Slavonije. Visoko oko 160cm, težak 500kg.

Ardenski konj - Dok su konji orijentalne ili toplokrvne rase lakše, finijeg kostura i živahnog temperamenta zbog čega su sposobni za brzo kretanje pod jahačem ili u zaprezi, takozvani zapadni ili hladnokrvni konji su masivne telesne građe, teški, mirnijeg temperamenta, podesni za vuču tereta u laganom hodu. Najteži tipovi ovog konja su brabantski i flamanski koji dostižu visinu do 180cm i težinu preko 1000kg. Zbijen, zaobljen, s kratkim debelim vratom, dosta kratkih nogu, s velikim širokim kopitama. Ovaj kolos od konja sreće se u šumovitim visoravnima kraj Rajne, u Belgiji, Francuskoj. Srčan, ali smiren, snažan i neumoran u teškim poljoprivrednim radovima.

Švajcarski konj – Jedan od tipičnih teških zapadnih konja, ogromne snage i volje. Kad vuče teret i obavlja teške radove ne troši uzalud snagu. Visok je oko 160cm, težak i do 800kg. Izuzetno dobre naravi. Od polovine prošlog veka oplemenjivan ukrštanjem s engleskim polukrvnim konjem, anglonormancem, erdencem. I, mada uzgoj konja u svetu opada, pre II sv. rata bilo je ukupno 94.600.000 konja, a 1956 – 73.100.000 konja, ovaj četvoronogi sisar je i danas u mnogim delovima naše planete važna radna životinja. I pored traktora, kamiona i druge motorizacije i mehanizacije konj nalazi svoju primenu čak i u industrijski razvijenim zemljama jer stigne tamo gde nijedna mašina ne može. izvor: Politikin zabavnik 1185/1974